Vest: Danas se obavezno pomilite. Danas je Sveti Sofronije

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog Sofronija Jerusalimskog.

 Sveti Sofronije Jerusalimski:

Rođen u Damasku od znamenitih roditelja. Sabravši svetsku mudrost, on ne bude ipak zadovoljan nego pođe da sabira i čisto duhovnu mudrost. U lavri svetog Teodosija nađe se sa inokom Jovanom Moshom, koga uze sebi za učitelja, te zajedno sa njim krete da obiđe manastire i podvižnike u Misiru. Lozinka mu beše: svaki dan naučiti više duhovne mudrosti. Sve što su saznali, zapisali su i posle izdali u dve knjige pod imenom Limonar ili Cvećnik. Docnije su otišli u Rim gde Mosha umre ostaviv amanet Sofroniju da ga prenese ili na Sinaj ili u lavru Teodosijevu. Sofronije ispuni želju svoga učitelja i prenese mu telo u lavru Teodosijevu, a potom zadrža se u Jerusalimu, koji baš u to vreme bi oslobođen od Persijanaca. Prisustvovao je povratku Časnog Krsta iz Persije, koga je car Iraklije na svojim leđima uneo u Sveti Grad. Stari patrijarh Zaharija, povraćen takođe iz ropstva, ne požive dugo, pa kad se preseli u onaj svet, zameni ga Modest, a posle ovoga (+ 364) zameni blaženi Sofronije. Sa osobitom mudrošću i revnošću on upravljaše crkvom deset godina. Ustajaše u odbranu Pravoslavlja od monotelitske jeresi, koju on na svom Saboru u Jerusalimu osudi pre nego što ona bi osuđena na VI vaseljenskom saboru. Napisao je žitije svete Marije Egipćanke, sastavio čin velikog vodoosvećenja, i uveo u razna bogosluženja neke nove himne i pesme. Kada arapski kalif Omar osvoji Jerusalim, umoli ga Sofronije da poštedi hrišćane, što Omar pritvorno i obeća. Kada ubrzo Omar poče da pljačka i zlostavlja hrišćane u Jerusalimu, Sofronije se sa mnogim vopljem moljaše Bogu da ga uzme između živih na zemlji, da ne gleda oskrvnjenje svetinja. I usliša Bog molitvu njegovu, i uze ga k sebi u dvore Svoje nebesne 644. godine.

Sveti mučenici Pionije i drugi sa njim:

Sveti mučenici Pionije sveštenik smirnski. Postrada u Smirni u vreme Dekijevog gonjenja. Osudiše ga na raspeće, čemu on bi veoma rad. I čim vojnici sklopiše krst i položiše po zemlji, Pionije sam leže na krst, ispruži ruke i zapovedi vojnicima da mu prikuju eksere u ruke. Krst bude usađen u zemlju naopako, i pod glavom mučenikovom naložena vatra. Beše mnogo naroda unaokolo. Pionije zatvori oči i u sebi moljaše se Bogu. Čak ni kosu mu ne mogaše oganj upaliti. Kada se najzad oganj ugasi, i kad svi mišljahu da je on mrtav, Pionije otvori oči i radosno uzviknu. "Bože, primi duh moj!" i izdahnu. Ovaj svetitelj napisao je žitije svetog Polikarpa Smirnskog, s kim se sada zajedno veseli u carstvu Hristovom. Postrada i proslavi se 250. godine.

Prepodobni Georgije Sinait:

Iguman gore Sinajske. Veliki podvižnik i pravednik. Pashalne noći angel Božji preneo ga u Jerusalim na službu Božju, i vratio istog dana nazad na Sinaj. Upokojio se mirno u VI veku.

 Prepodobna Teodora, carica u Arti:

Blažena i sveta Teodora poreklom beše sa Istoka, a rođena bi od roditelja Jovana i Jelene. Odraste ona u mestu zvanom Servija (= Srbija) u Makedoniji kao miomirisna ruža, koja širi iz sebe miris vrlinskog življenja. Roditelji joj behu plemićkog porekla i s carevima u srodstvu, jer otac njen Jovan, zvani Petralifis, beše sevastokrator, tj. carski namesnik i vladalac u Solunu i celoj Makedoniji. Mada imađahu veliku vlast, roditelji njeni behu pobožni i milostivi i prema svima se odnošahu sa ljubavlju i pravednošću. Takva im beše i blagočestiva kći njihova Teodora, koja se još od detinjstva upražnjavaše u vrlinskom životu i tvorenju milostinje. U to doba behu vremena burna i teška. Latini behu zauzeli Carigrad (1204. g.) i mnoga zla naneli pravoslavnima. Veliko Vizantijsko carstvo beše se razdvojilo na nekoliko delova, od kojih jedno beše i Epirsko carstvo, koje osnova Mihail Anđeo-Komnen (1204-1215 g.), sa prestonicom u gradu Arti na obali Jonskoga Mora. On imaćaše maloletnog sina Mihaila. Kada umre otac, maloletni sin sa majkom morade da beži iz Arte na Peloponez, jer njegov stric Teodor zauze despotski presto u Arti. Kada Teodor zauze zatim grad Solun od Latina i proglasi se u njemu za cara, on nađe tu u Makedoniji i decu sevastokratora Jovana Petralifisa i njihovu mladu sestricu Teodoru, na koju braća osobito pažahu i čuvahu je, jer beše veoma lepa i čista. Ali uskoro ovaj car Teodor pogine u borbi sa Bugarskim carem Asenom II (1218-1241 g.) i na presto u Arti dođe sa Peloponeza mladi kraljević Mihailo II Komnen (1237- 1271 g.). Došavši u severnije krajeve Makedonije i u grad Serviju, Mihailo vide tamo blaženu Teodoru i odmah se zaljubi u njenu lepotu. Preko mnogih posrednika on se staraše da je uzme sebi za ženu, što se na kraju i ostvari. Pošto se svrši carska svadba car i carica ostadoše neko vreme u Serviji, a onda otidoše u svoju prestonicu Artu, gde podigoše utvrđeni grad koji se još i do danas sačuvao. Mihailo se staraše da upravlja svojim carstvom, a sveta carica Teodora, mada imađaše carsku slavu i počasti, ne ponese se ni malo time, nego se kao i do tada smiravaše i jedino se staraše da se ukrasi svakom vrstom vrline. Kao što se kao devojka ne obmanjivaše lepotom svojom, tako se ni sada kao carica ne obmanjivaše slavom svojom. Jedina njena briga beše kako da, iz ljubavi prema Bogu, učini nekom neko dobročinstvo, a osobito sirotinji i bednima. Ona postade majka sirotima, i zaštitnica udovicama, i pomoćnica svima potrebitima. Slušajući reči Hristove u Svetom Evanđelju: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani; i još: Ako učiniste jednome od ove Moje male braće, Meni učiniste, - ona se na svaki način staraše da ih ispuni i u delo sprovede. A staraše se ona da živi i u svakoj celomudrenosti i čistoti, i u ostalim bogougodnim podvizima. Ali čovekomrzac đavo, videći je kako napreduje u svakoj vrlini i kako se slaže sa mužem svojim i živi u pobožnosti, nastojaše na svaki način da je udalji od puta spasenja. Pa kada ne uspe da odvrati svetiteljku, on se okrete na muža njenog i navede ga na težak pad. U srce Mihailovo on ubaci nečistu ljubav prema nekoj udovoj plemićki, po imenu Gangrini. Ta nečista strast toliko ovlada njime, da je već i javno činio greh i Gangrinu smatrao za svoju ženu, a blaženu Teodoru za služavku. U svemu tome svetiteljka pokazivaše veliko trpljenje, moljaše se Bogu i pošćaše, dok je jednoga dana ogrezli u greh car ne protera sa dvora. Iako u utrobi svojoj nošaše dete, blažena carica se udalji sa dvora i sa čedom svojim, koje u međuvremenu rodi, skitaše se van svoje kuće pet godina u svakoj bedi i nevolji. Ali Gospod ne ostavi sluškinju Svoju, nego njoj i detetu njenom posla Anđela čuvara. Jednoga dana, dok ona prolažaše kroz kraj zvani Prenista, sveštenik toga kraja, koji beše čovek pobožan i dobrodeteljan, priđe joj i zapita je ko je ona i odakle je, i kako je tu dospela? Blažena ne htede odmah reći, ali na njegovo navaljivanje i preklinjanje, ona mu sa suzama sve ispriča o sebi i svojim stradanjima. Sveštenik se tada smilova na nju i uze je od tada u svoju kuću zajedno sa detetom. Po milostivom Promislu Božjem dođe najzad i kraj stradanjima blažene carice. Jer Bog usliši njene svakodnevne uzdahe i molitve, kao što sluša molbe svih pravednika Svojih. Jednoga dana, kada car beše izvan dvora, dvorski velikaši, primećujući već odavno nešto sumnjivo, upadoše u dvor, i nateraše onu udovicu Gangrinu da im prizna svu istinu o tome kako je ona kriva za progonstvo carice Teodore. U tom času u dvor stiže i car, i kada ču da je zla savetnica i sagrešnica njegova sve priznala, postidi se veoma i gorko pokaja, kao ono nekada car David. Odmah on posla svuda sluge da traže caricu Teodoru. Došavši u Prenistu, sluge je nađoše u kući onoga sveštenika i povedoše je sa sobom. Kada se carica uveri u iskreno pokajanje svoga muža, ona se, po savetu i onoga sveštenika, vrati sa detetom u dvor. Ovaj povratak blažene Teodore donese veliku radost u čitavu Artu, a naročito obradova muža njenog, koji je od sada u svemu pitaše za savete. On se od tada u svemu izmeni na bolje, i sa blaženom Teodorom poče podizati hramove Božje i činiti mnoga druga dobra. A blažena Teodora podiže u Arti divan hram Svetom velikomučeniku Georgiju, koji se zatim pretvori u ženski manastir. Posle nekog vremena umre i car Mihailo, i blažena Teodora odmah pođe u manastir i postade monahinja. V monaštvu ona umnoži svoje molitve i pošćenje i svoja ranija dobročinstva. U manastiru ona svima pokazivaše smirenje i posluša nje, nimalo ne gledajući na to što je ranije bila carica. Provevši u takvom podvižničkom življenju neko vreme, dođe vreme da i nju Gospod pozove k Sebi. I bi joj otkriven od Boga dan prestavljenja njenog. Primivši od Boga vest o skoroj smrti, ona se smireno pomoli Gospodu, govoreći: Gospode i Bože moj, ja smirena sluškinja Tvoja celoga života očekivah ovaj čas, i kako sada da se ne radujem, jer prelazim iz smrti u život. Ali Te molim, ako je volja Tvoja, ostavi me još šest meseci da bih do kraja dovršila i ukrasila hram Tvoj. A ako nije volja Tvoja, onda evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči Tvojoj! I milostivi Gospod, Koji ima vlast života i smrti, produži joj život dokle ne završi hram u manastiru i ne pouči sestre monahinje. Posle toga ona mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda našeg, Kome neka je slava i hvala u sve vekove.

Beseda:

o drugom dolasku Hristovom
A kad dođe sin čovečji u slavi svojoj
i svi sveti anđeli s njime,
onda će sjesti na prijestolu slave svoje (Mat. 25, 31)
Ovako reče Gospod, i to baš pred samo najužasnije poniženje Svoje, pred vezivanje, pljuvanje, šamaranje. ismevanje i raspeće. U najcrnjim časovima On govori o najvedrijem i najslavnijem času Svome. Pred užasni i bedni izlazak Svoj nz sveta On govori o Svome ponovnom dolasku u slavi Svojoj. Najpre je došao iz pećine Vitlejemske, skromno i neviđeno, a idući put doći će na oblacima od angela Svojih. Prvi put je kao nikao iz zemlje, a drugi put će se javiti s neba. Prvi put je stajao i klečao na zemlji, a drugi put će da sedi na prijestolu slave svoje.
I kad ponovo dođe u slavi Svojoj, neće biti neviđen ni za koga. Niko neće pitati, kao zvezdari pri Njegovom prvom dolasku: gde je Car? Svi će ovoga puta videti Cara i poznati Ga kao Cara. No to viđenje i poznanje nekima će biti na radost a nekima na strah i užas. Zamislite radosti onih koji su Njegovu zapovest ispunili, koji su u Njegovo ime molitve i dobra dela vršili, a naročito onih koji su za Njegovo ime postradali! I zamislite strah i užas onih. koji su ga pljuvali i šamarali i raspeli u Jerusalimu, kao i svih onih koji se kroz vekove podsmevaju čudesima Njegovim, rugaju imenu Njegovom, gaze zapovesti Njegove!
Gospode milostivi, oprosti svima nama koji ime Tvoje prizivamo a po nemoći grešimo, oprosti nam pre onoga veličanstvenog i sudbonosnog časa kada se budeš javio u slavi Tvojoj, sa svima svetim angelima Tvojim. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!