Vest: Danas je Lazareva Vrbica - najradosniji dečiji praznik

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Sveti sveštenomučenika Antipa - Lazarevu Subotu (Vrbicu).

 Lazareva subota - VRBICA:

Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Litija:

Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.

 Sveštenomučenik Antipa episkop Pergamski, u Aziji:

Spominje se u knjizi Otkrovenja kao Antipa vjerni svedok moj (2, 13), koji bi ubijen kod vas, gdje živi sotona, t. j. u gradu Pergamu. Žitelji ovoga grada življahu u mraku idolopoklonstva i u krajnjoj nečistoti; behu robovi strasti, opadači, nasilnici, krvosmešnici, rečju sluge satanske. I tu posred njih življaše Antipa "kao svetlost posred tame, kao ruža posred trnja, kao zlato posred blata". Dobrim i pravednim smatraše se onaj, ko bi nekoga hrišćanina uhvatio i ubio. Sva vera neznabožačka sastojala se u gatanju, u tumačenju snova, u služenju demonima i u krajnjem razvratu. Ustrašeni od Antipe kao od ognja demoni se jave žrečevima u snu i ispovede, kako se oni boje Antipe, i kako moraju zbog njega da beže iz toga grada. Žrečevi dignu gomilu naroda protiv Antipe, i počnu ovoga istjazavati i nagoniti da se odrekne Hrista i pokloni idolima. Rekne im Antipa: "kad se vaši takozvani bogovi, gospodari vasione, plaše mene, smrtnog čoveka, i moraju da beže iz ovoga grada, zar ne poznajete po tome da je sva vaša vera zabluda:" I još im govoraše svetitelj o veri Hristovoj, kao jedinoj istinitoj i spasonosnoj. No oni se razjariše kao zverovi i dovukoše starca Antipu pred hram Artemidin, pred kojim je stajao izliven vo od bronze. Usijaše vola ognjem, i baciše unutra slugu Božjega. Sv. Antipa, unutra u ognjenom volu, slavljaše Boga s blagodarnošću, kao negda Jona u kitu ili tri otroka u peći ognjenoj. I moljaše se Antipa za pastvu svoju i za sav svet sve dok mu se duša ne rastavi od trošnoga tela i ne uzleti među angele u Carstvo Hristovo. Skonča u mukama i uvenča se slavom neuvelom 92. god.

Sveti mučenici Prokes i Martinijan:

Sveti mučenici Prokes i Martinijan behu tamničari na rimskoj tamnici, u kojoj tamnovahu apostoli Petar i Pavle. Čuvši reči i videći čudesa apostolska, oni se krstiše, i pustiše apostole iz tamnice. Apostoli iziđoše iz Rima, no Petru se javi Gospod na putu hodeći ka Rimu. "Kuda ideš, Gospode?" upita Ga Petar. A Gospod odgovori, da ide u Rim na novo raspeće. Postiđeni apostoli vratiše se u grad, gde budu uhvaćeni i ubijeni. S njima budu posečeni i ova dva hrabra mučenika, Prokes i Martinijan.

BESEDA:

o dva Adama: smrtotvornom i životodavnom

Jer kako po Adamu svi umiru, tako

će i po Hristu svi oživljeti (I Kor. 15, 22).

Po Adamu seje se u sramoti, po Hristu ustaje u slavi. Od Adama je greh, od Hrista pravda. Od Adama nemoć i smrt, od Hrista sila i život. Shodno Adamu svi ćemo pomreti, shodno Hristu svi ćemo oživeti. Ono je čovek zemaljski, ovo je čovek nebeski. Ono je čovek telesni, ovo je čovek duhovni. Hristos nije vaskrsao radi Sebe nego radi nas, kao što nije ni umro radi Sebe nego radi nas. Ako Njegovo vaskrsenje ne znači i naše vaskrsenje, onda je Njegovo vaskrsenje gorčina a ne slast. Gde bi onda bila ljubav Božja? I gde smisao svega našeg zemaljskog bednog bitisanja? i gde smisao Hristovog dolaska na zemlju? Onde gde Adam skončava Hristos počinje. Adam skončava u grobu, Hristos počinje vaskrsom iz groba. Adamovo koleno to je seme pod zemljom, koje gnili i truli, i ne vidi sunca i ne veruje, da ono može izaći ispod zemlje i razviti se u zelenu biljku sa lišćem, cvetom i rodom. Hristovo koleno to je ozelenela njiva, na kojoj pšenica raste, i zeleni se, i lista, i cveta, i donosi rod mnogi.

Po Adamu ne znači samo da ćemo mi jednoga dana umreti, nego znači da smo mi već mrtvi - mrtvi svi do jednoga. Po Hristu ne znači samo da ćemo mi jednoga dana oživeti, nego da smo već oživljeni, t. j. seme je počelo u zemlji klijati i na svetlost sunca izbijati. No potpun izraz smrti je grob a potpun izraz života besmrtnog u Carstvu Božjem. Um Adamovih sinova saglašava se sa smrću, miri se sa trulenjem, i tone sve dublje u zemlju. Um Hristovih sinova buni se protiv smrti i truleži i sve se više upinje da isklija čoveka u svetlost, čemu i blagodat Božja pomaže, O vaskrsli Gospode, otrezni um svih sinova ljudskih, da bi begali od tame i propasti, i pružali se ka svetlosti i životu večnom, koji je u Tebi. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!