Vest: Neispričane lajkovačke porodične priče: Porodica Jevrosimović

U stambenoj zgradi koja je izgrađena za železničare, druga po redu u Lajkovcu, a koja je imala devet stanova po 60 kvadrata stanovale su po dve porodice u stanu. Znači jodnoj porodici je pripadalo 30 kvadrata. hodnik i kupatilo su bili zajednički, samo što u kupatilu nije bilo vode i sanitarne opreme.

Sve su to bile časne i poštene radničke porodice sa jednim ili više dece, kojima je glavni cilj u životu bio da odgaje i odškoluju decu i da naprave kuću.  To je malo teže išlo sa jednom platom ali uglavnom svi koji su počeli gradnju kuće i završili su.

Takav cilj imao je i čika Bora Jevrosimović, rođen 1922. godine, od oca Veselina, zvani Prodan, i majke Darinke u Malom Borku. 

Bora Jevrosimović, vozovođa, ugledni građanin naše varoši i lider među vozovođama, potiče iz seoske, poljoprivredne porodice pa se i on bavio poljoprivredom. U septembru 1944. godine, kao i veliki broj njegovih vršnjaka iz lajkovačke opštine, mobilisan je u 13. proletersku udarnu brigadu i učestvovao je u završnim borbama za oslobođenje zemlje.

Negde ispod Fruške Gore ranjen je od gelera jedne mine koja je eksplodirala ispred njega. Teško ranjen prebačen je u bolnicu. Roditelji su čuli za to, pa je majka Darinka dva puta išla da ga nađe ali bezuspešno. Spavala je u selu Stara Bingula, opština Šid. Raspitivala sekod Borčana koji su bili sa njim u jedinici i kod nekih starešina ali niko nije znao u koju bolnicu je smešten.

Ako ste propustili:

• Neispričane lajkovačke porodične priče porodica Ivanovic

• Neispričane porodične priče porodica Radovanović

• Razvoj i vrhunac zadrugarstva

Vratila se kući, a onda je i Borivojev otac Veselin išao tamo, misleći da će ga on naći, ali opet bez uspeha. Sumnjalo se u najgore. Posle nekog vremena, kada se Borivoje oporavio, i kao invalid demobilisan je i vratio se kući. Možete zamisliti Darnkinu i Veselinovu radost kada su ga ugledali živog. Borivoje se posle nekog vremena zaposlio na železnici u Lajkovcu, napredovao i postao vozovođa. Najpre je stanovao privatno kod čačanskog signala, zatim je dobio stan u železničkoj zgradi. 

Mlađi čika Borin, sin Veselin Jevrosimović je u vreme dok  je još informatika bila u povoju u Srbiji otvorio privatnu kompaniju Komtrejd, postigao neverovatan uspeh i postao poznat ne samo kod nas u Srbiji, već i u svetu. O Veselinu se može naći na hiljade strana na Internetu. Iz radničke porodice, otac železničar i majka domaćica, rođen u Beograda 1965. vrlo rano se osamostalio. Maštao je o Americi, želeoda bude pilot.

Na prvo putovanje u inostranstvo odveo ga je sport. Otišao je u Nemačku, gde je bio kratko vreme član atletskog kluba u Diseldorfu, pa u Ameriku gde je završio fakultet, i počeo sa drugarima da od komponenti sastavlja kompjutere. Uglavnom su radili za Južnu Ameriku. Kada je završio fakultet ostavio je ortacima da vode taj posao, a on se sa jednim od njih vratio u Nemačku da razvijaju posao u Evropi. Ušao je u svet biznisa i u Nemačkoj, gde su imali preko devet milijardi dolara godišnji obrt, i ostao osam godina. Nostalgija je bila jača, vukao ga je Beograd, prodao je sve akcije i vratio se 1996. godine. 

Ima jedna, moglo bi se nazvati anegdota, a bio je istinit događaj. Naime, na poziv austrijskog predsednika bio je gost na novogodišnjem koncertu u Beču. Tu po pravilu sviraju austrijska i nemačka filharmonija. Dok su Nemci pravili pauzu Vesa je prišao nemačkom dirigentu i pitao ga da li znaju šta srpsko da sviraju. Ovaj mu je tiho odgovorio: „Samo Austrijanci da završe“. Posle pauze nemačka filharmonija kao prvu numeru odsvirala je „Marš na Drinu“. To je bilo vreme kada su ratni doboši tutnjali nad Srbijom.

Mali Borak je bio lepo i plodno selo od 250 domaćinstava, sa izuzetno lepim geografskim položajem u srednjoj Kolubari. Veći deo sela bio je lociran na jugoistočnoj, osunčanoj padini prema reci. Imao je, čak, devet izvora. U podnožju te padine protezala se železnička pruga Beograd – Lajkovac i dalje. Velika železnička stanica bila je kultno mesto, pogotovo za mlade.

Bila je glavno mesto za okupljanje, najčešće u dane kada se u selu nije radilo, vikend ili neki verski praznik, prilikom prolaska i kratkog zadržavanja putničkih vozova, pogotovo kada se u letnjem periodu, za vreme raspusta u selo sjate svi đaci i studenti. Uvek su imali valjan razlog za ta okupljanja, kao, nekog prate ili dočekuju, nije važno koga, druga – drugaricu, rođaku ili rođaka.

A sa druge strane, kada putnici u vozu, pogotovo mlađi, čuju da kondukter najavljuje: MALI BORAK!! svi pohrle na prozore da bi videli taj lep prizor. Nažalost, voz je stajao kratko, a svi bi, i oni u vozu i oni na stanici, želeli da to duže potraje. Mnogi momci iz okoline su dolazili vozom na stanicu i tu ostajali dok ne naiđe drugi da bi se vratili. Takvih vozova je bilo nekoliko pari u oba smera tokom dana.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici !

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!