Vest: Životna priča starog Lajkovčanina

Rođen početkom prošlog veka, 18. februara 1926. godine, od oca Budimira i Majke Hristine, Lajkovčanin Svetislav Petrović potiče iz porodice železničara, što je i predodredilo njegov životni put.

"Moj otac se doselio iz Jabučja u Lajkovac i počeo da radi na železnici. Ja sam rođen u blizini sadašnje opštine u kući sa tri prostorije. Mene je prihvatila baba Mica, ali već 1927. godine otac je kupio plac, gde je izgradio kuću i tu su mi rođeni brat i sestra". - započinje svoju životnu priču jedan od najstarijih Lajkovčana.

Za svoje najranije detinjstvo deda Sveta kaže da je provodio kao i sva ostala deca, najviše su se igrali klikera i žmurke.

"Otac je radio na železnici kao ložač, a majka je bila domaćica. Da bi mogli da me iškoluju, iznajmljivali su sobe samcima. Išao sam u škole u Selu Lajkovac i u Lajkovcu, a upisao sam i gimnaziju u Valjevu, gde me je zadesio i rat 1941. godine u trećem razredu gimnazije. Učilo se tada mnogo više nego sad, imali smo i francuski i nemački, a knjige smo dobijali na uslugu iz Fonda iz Sarajeva, pa kada završimo godinu vraćali smo ih da koriste i druga deca. Na početku rata majka mi više nije dala da idem u školu, pa sam se 9. septembra 1942. godine javio na zanat na železnicu, kao šegrt".

Kao mladi šegrt tada je, kako kaže, proveo sve vreme na železnici ne priklanjajući se nijednoj strani, ali sa oslobađanjem Lajkovca počela je mobilizacija, pa je tako Svetislav dobio dva poziva, jedan od novoformirane Železničke brigade, a drugi od 13. Proleterske brigade.

"Da bi znali u koju ću brigadu ići, otac je morao da ide u komandu da pita, na šta su mu oni rekli da ostanem u Železničkoj brigadi, ali da ako se ne odazovem, da znam koja će me kazna snaći". - tako je Svetislav izbegao surovost rata i ostao na železničkoj pruzi.

"Svaki šegrt je bio vezan ugovorom na četiri godine. Međutim, tada je postojala potreba za radnicima, pa sam tako nakon tri godine otišao na Ub u esnaf da polažem ispit i postanem kalfa.  Kao kalfa sam radio do polaska u vojsku 8. septembra 1946. godine. Prve vojničke dane sam proveo kao regrut u Tetovu. Moja jedinica je na proleće učestvovala na Danu parade u Beogradu, a tri dana nakon povratka prekomandovali su me u Skoplje, gde sam prvo veče bio na kazni. Iako sam regrutovan na tri godine, odslužio sam samo 22 meseca i u Lajkovac se vratio 10. novembra 1948. godine".

Da je železnica njegov drugi dom dokaz je i to da su ga, po povratku iz vojske, zvali iz Ložionice da počne da radi, ovoga puta kao bravar. Nedugo zatim odlazi u Zemun, 3. aprila 1949. godine na kurs za mašinovođu na kom je proveo šest meseci, a 17. marta 1950. godine se prvi put popeo na lokomotivu kao mašinovođa kojom je upravljao punih 30 godina, do odlaska u penziju.

"Svoj prvi radni dan pamtim po tome što mi je isklizao vagon pun jabuka između dve ranžirne stanice ovde u Lajkovcu, pa mi je školski drug rekao: "Crni, ako budeš ovako upravljao, ode železnica u propast". Godine 1968. sam se prekvalifikovao za motorni voz i prešao da radim u Beograd- Bio sam mašinovođa Jugoslovenske železnice i tada sam obišao sve zemlje Jugoslavije. Zbog toga što nisam bio član partije, ložač mi zakiti mašinu na Đurđevdan, moju krsnu slavu, pa me po potrebi službe pošanju u Sarajevo, a odatle u Crnetice gde je bila industrijska pruga i tu sam ostao šest meseci po kazni. Mašinovođe su imale četiri meseca beneficije, pa sam sve ukupnu imao radnog staža 40 godina, 1 mesec i 21 dan, a u penziju sam otišao 10. jula 1978. godine". odlično pamti datume vremešni Lajkovčanin.

U Lajkovcu je postojalo kulturno umetničko društvo "Đida", čiji je Deda Sveta bio član.

"Spremali su se tada razni muzički komadi, a za slučaj da zaboravimo tekst, imali smo šaptača. Međutim, nakon odlaska u vojsku, ostalo je malo članova i više se tome nisam ni vraćao. Pronašao sam drugi hobi, a to je poljoprivreda, kupio sam plac od 80 ari i tu sam gajio za svoje potrebe povrće i žitarice".

Svoju suprugu Olgu upoznao je preko prijatelja koji ga je odveo na gledanje devojke sa roditeljima u Lipovicu. Na obostrano dopadanje zakazali su viđanje u Lajkovcu, gde su došli njeni roditelji i ugovorili veridbu, jer je zbog posla Svetislav morao u Crnetice. Po povratku u Lajkovac venčali su se i u braku dobili dva sina, Vladana i Milana, koji su mu podarili četvoro unučadi i šestoro praunučadi.

U svojoj desetoj deceniji i dalje osluškuje zvuk šina, koja ga neretko sećaju na davna vremena. Zdravlje ga dobro služi, često šeta, i dalje čita bez naočara, a pamćenje mu nije oslabilo, pa se svakog trenutka svog života seća sa tačnim datumom. Na penziji dugoj 43 godine mnogi bi mu pozavideli, a i dalje je najsrećniji kada čuje zvuk šina.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!