Vest: "Stari Lajkovac - nastavak priče"

Sa leve strane ulice, na mestu sadašnje bezinske pumpe bila je kuća Adama Tanasijević i jedna dugačka kuća sa, isto tako dugim, krupnim belutkom, kaldrmisanim dvorištem i česmom na sred dvorišta gde su stanovali Neđa Samardžić (do ulice), Jova – Rus koji je predavao ruski jezik u školi, Ostoja Pavićević, pandur – dobošar iz vremena posle okupacije, sa suprugom Nadom i dosta dece. Ostoja je uz doboš obaveštavao građanstvo čitanjem određenih proglasa, naredbi, ukaza i drugih informacija.

Najpre bi na važnijim raskrsnicama po Lajkovcu lupao u doboš, a onda vadio papir i čitao. Kasnije bi išao na sledeću raskrsnicu i tako po celom Lajkovcu. Bila su još dva kurira – dobošara neposredno posle rata, Ratko i  Kujica, stanovali su ispod Alekse Jelića brda u nekoj maloj trošnoj kućici. Kasnije je, u to dugačko dvorište, doselio Drago L. Pavić, „sanitarac“ prvi dopisnik valjevskog „Napreda“ iz Lajkovca, inače ratno siroče sa Kozare i drugi.

Sa druge strane Adam se graničio sa Boškom Karanom koji je imao sina Desimira i dve ćerke, Vukicu i Slobodanku. Tada su bile samo dve stambene zgrade. Prva je započeta da se gradi 1939. godine pa je gradnja prekinuta zbog Drugog svetskog rata, da bi bila nastavljena posle rata, a završena je 1949. godine za potrebe železnice i svi stanari su bili železničari. To je zgrada između Doma kulture i Poštanske štedionice. Gradio ih je građevinski inženjer Ratković, otac Bore Ratkovića. Doselili su se iz Kikinde. Bora je bio sportski novinar, radio je u „Tanjugu“ pa su ga tako i zvali. Dest godina po penzionisanju, a po odobrenju direktora, zadržao je kancelariju na Obilićevom vencu gde je povremeno pisao za Tanjug o motociklizmu i biciklizmu.

Nešto kasnije pravljen je i Dom kulture, ali je gradnja dugo trajala. Napravljen je na mestu gde je nekada bilo građevinsko stovarište i velika radnja trgovca Mitra Simović. Sećam se da sam kao dete sa drugarima uskakao kroz prozor u sadašnju salu gde se tada čuvala pšenica. To igranje po pšenici nam je bila omiljena igra, a sa ovog aspekta i veoma opasna, jer se moglo propasti kroz tu pšenicu i udaviti.

Bilo je tu i Društvo za telesno vaspitanje „Partizan“ gde su postojale razne sprave za vežbe i konopac okačen na plafon, što je bilo dosta visoko ali su se pojedinci penjali uz taj konopac do vrha, veoma spretno. Kasnije je Dom završen, prikazivale su se, najčešće, bioskopske predstave i to četvrtkom i subotom u 19, a ako je dobar film i u 21.00, a za decu nedeljom u 10 časova. U početku su bile postavljene obične klupe za sedenje, pa kada se završi predstava i isprazni sala, neko gurne jednu klupu a sve ostale popadaju kao domine. Salu je održavao Miloš Petrović, zvani „Ćopa“ jer je vidno hramao na jednu nogu. Kinooperateri su billi Bogdan Jovanović, zatim Desimir i na kraju Zoran Mitrović Baka. 

Nastavak ove dragocene hronike o Lajkovcu i Lajkovčanima možete pročitati u knjizi "Stari Lajkovac - neispričane priče", Tomislava Petrovića. Knjigu možete da kupite direktno kod autora, u knjižari "Gora", poručiti preko e-mail adrese: petrovictoma@yahoo.com. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici !

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!