Vest: Danas je slavimo Prepodobnog Jovana Lestvičnika

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Prepodobnog Jovana Lestvičnika.

 Prepodobni Jovan Lestvičnik:

Pisac znamenite Lestvice. Došao odnekud na Sinajsku goru kao šesnaestogodišnji dečko i tu ostao, najpre kao poslušnik, potom kao otšelnik i najzad kao sinajski iguman do svoje osamdesete godine, kada je i skončao oko 563. godine. Njegov životopisac, monah Danil, kaže za njega: "Uznese se telom na Goru Sinajsku a duhom na Goru Nebesnu". Kod svoga duhovnog oca, Martirija, provede u poslušnosti devetnaest godina. Anastasije Sinajski, videvši jednom mladog Jovana, proreče o njemu da će biti iguman sinajski. Po smrti svoga duhovnika Jovan se povuče u jednu pešteru gde u teškim podvizima prožive dvadeset godina. Njegov učenik Mojsej zaspa jednog dana u hladu jednog velikog kamena. Jovan na molitvi u svojoj ćeliji vide da je njegov učenik u opasnosti, i poče se za nj Bogu moliti. Kada docnije dođe Mojsej, pade na kolena i zablagodari svome duhovnom ocu što ga spase od sigurne smrti. I ispriča kako u snu ču gde ga Jovan viče, pa skoči, i u tom času onaj kamen pade. Da nije skočio, kamen bi ga ubio. Na navaljivanje bratije Jovan se primi za igumana, i upravljaše spasenjem duša ljudskih sa revnošću i ljubavlju. Ču jednom prekor od nekih, kao da je on mnogoglagoljiv. Ne rasrdivši se nimalo, Jovan zaćuta i celu godinu ne progovori ni reči, dok ga braća ne umoliše da progovori i nastavi učiti ih svojom bogodanom mudrošću. Jednom dođe šesto poklonika u manastir Sinajski. Pri trpezi svi videše jednog okretnog mladića u jevrejskom odelu, koji služaše i drugim slugama zapovedaše i raspoređivaše. Najedanput toga mladića nesta. I kad se svi obzirahu i raspitivahu, reče Jovan: ne tražite ga, to prorok Mojsej posluži na svome mestu. Za vreme svoga molčanja u pešteri Jovan napisa mnoge korisne knjige, od kojih je najslavnija, i dan-danas mnogo čitana Lestvica, u kojoj se opisuje metod uznošenja duše k Bogu kao uz neku lestvicu. Pred smrt odredi Jovan za igumana brata svog po telu, Georgija. No ovaj tugovaše mnogo zbog rastanka sa Jovanom. Tada mu Jovan reče, da ako se on udostoji blizine Božje u onom svetu, moliće, da i on, Georgije, te iste godine bude uzet na nebo. Tako se i zbi. Posle deset meseci i Georgije usnu, i useli se među građane nebeske kao i veliki mu brat Jovan.

Spomen na monaha:

Monah koji u ovaj dan radosno umre, jer nikoga u životu ne osudi. O njemu prepodobni Anastasije Sinajski kazuje ovo: Jedan monah provođaše sve vreme u svakovrsnom nehatu. I pošto tako provede život, on se približi kraju. I kad se razbole na smrt, i bi na izdisaju, on se nimalo ne uplaši od smrti, nego se rastajaše od tela sa svakom blagodarnošću, veseo i osmehujući se. A prisutna bratija i oci sa igumanom rekoše mu: Mi smo videli, brate, da si u nehatu proveo svoj život, i ne znamo, otkuda ti u ovaj strašni čas takva bezbrižnost i slatko osmehivanje? Nego, okrepljen silom Isusa Hrista Boga našeg, podigni se i reci nam, kako bismo svi saznali, i proslavili veličinu Božju. - Brat se podiže malo sa odra i odgovori im: Zaista sam, česni oci, proveo svoj život u svakovrsnom nehatu. I eto, sad biše iznesena pred mene zapisana sva moja zla dela, i pročitana; i angeli Božji me upitaše: Sećaš li se ovih dela svojih? Ja im odgovorih: Da, sećam se tačno. Ali, otkako se odrekoh sveta i postrigoh, ja nikoga ne osudih, niti prema kome imađah zlobu. Stoga molim, da se sa mnom postupi po reči Hristovoj jer On reče: Ne osuđujte, da ne budete osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se (Mt. 7, 1; 6, 14-15). Kada ovo rekoh, sveti Angeli odmah iscepaše onu hartiju sa gresima mojim. I zato s radošću i bezbrižnošću odlazim k Bogu. - Rekavši to, brat mirno predade dušu svoju Gospodu.

BESEDA:

o poznavanju Sina Božjeg usrsd opšteg mraka

Zaista ovaj bijaše sin Božiji (Mat. 27, 54)

Te reči izgovorio je kapetan koji je vršio svoju dužnost savesno kao vojnik. Po naredbi svojih pretpostavljenih on je imao da čuva telo Hristovo na Golgoti. Spolja kao jedna mašina, unutra čovek sa budnom dušom. On, rimski vojnik, neznabožac, idolopoklonik, vide sve šta se zbi pri smrti Hrista Gospoda, i uzviknu: zaista ovaj bijaše sin Božiji! Ne znajući za Boga Jedinoga, niti znajući zakon i proroke, on najedanput shvati ono što sveštenici Boga Jedinoga i poznavaoci zakona i proroka ne mogoše nikako shvatiti. I tako se obistini i ovom prilikom reč Gospodnja: ja dođoh na ovaj svijet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slijepi (Jov. 9, 39). Vaistinu, progleda onaj koji bi duhom slep, a sasvim oslepeše oni koji mišljahu da vide!

Nije moguće da starešine jevrejske ne videše pomračenje sunca, ne osetiše zemljotres, ne smotriše kamenje kako se raspada, ne sagledaše zavesu u hramu kako se cepa, ne poznaše mnoge od svetih koji iz otvorenih grobova izađoše i javiše se u Jerusalimu. Sve su to oni videli i o svemu se tačno osvedočili, pa ipak je duh njihov ostao slep i srce kameno. Sve te pojave, strašne i neobične, oni su verovatno tumačili - kako bi i danas neverni činili - slučajem i priviđenjima. Bezbožnici svih vremena sve tumače slučajem i samoobmanom kad god se prst Božji javlja da ljude pokara. uputi ili obavesti.

A rimski kapetan, Longin - tako mu beše ime - pogleda bez predrasude u sve što se desi, i ispovedi pod Krstom veru svoju u Sina Božjeg. Njegov uzvik nije se oteo slučajno iz njegovog ustrašenog srca, nego je to bilo njegovo veroispovedanje, za koje je on docnije i život svoj položio, da primi bolji u Carstvu Hristovom.

O braćo, kako je veliki ovaj rimski kapetan, koji videći mrtva Gospoda, usred razbojnika, raspeta na đubrištu na Golgoti, poznade Ga kao Boga i ispovedi Ga kao Boga. A kako su maleni, o braćo, svi oni iz hrišćana, koji poznaše Gospoda kao vaskrsla, kao proslavljena, kao pobedioca, i pobedonosioca kroz hiljade svetitelja Svojih, pa ipak drže sumnju u srcu svome kao otrovnu zmiju, koja im sve dane truje i život njihov u večni mrak sahranjuje.

Gospode Raspeti i Vaskrsli, pomiluj nas i spasi! Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici!